Realizacija programa Palate umetnost Madlena je počela likovnom senzacijom, originalnošću i smelošću – izložbom stolica italijanske umetnice Karle Tolomeo, koja kao primer i putokaz za budućnost predočava estetsku ekskluzivnost kategorije Apolonijum, a to su dela koja iznenađuju i oduševljavaju.
Karla Tolomeo, ne samo ovom izložbom, već i kreacijom fotelja za kružni mali teatar unutar Palate umetnosti, daje trajni doprinos čaroliji enterijera novog zdanja. Igrajući se skulpturalnim formama, linijama, površinama, volumenom, proporcijama i ritmom umetnica je realizovala unikatna sedišta. Prelepe, koloristički raskošne, kao iz najlepšeg sna preuzete, oblike stolica. Njene fotelje, koje okružuju ceo prostor za igru glumaca, projektovane su kao izuzetno atraktivna umetnička ostvarenja, ukrašena raznobojnim plastičnim tekstilnim aplikacijama. Fotelje su otkupljene, što znači da ostaju trajni vizuelni element malog teatra.
Preko devedeset od sto stolica dvadesetog veka projektovali su arhitekti, koja je za njih predstavljala umanjenu formu arhitekture zato što, baš kao i kuću, ljudi naseljavaju stolicu, ona posreduje između tela i tla i obezbeđuje osobi sa kojom je u vezi sigurnost, stabilnost i spokoj. Stolicama se bave i umetnici, redizajnirajući i oblačeći ih u najrazličitije moguće načine. Stolice se oblače u svilu i kadifu, voal i vunu, u kožu, krpe, papir, mrežu, plastiku.
Tom krugu umetnika svakako pripada i Karla Tolomeo, Italijanka koja je dugo živela u Rimu, gde je stekla klasično obrazovanje, završila studije političkih nauka, pohađala ateljee velikih italijanskih slikara (Đorđo de Kiriko) i u to vreme stekla veliku umetničku zrelost.
Zapažena je već nakon prve samostalne izložbe u Rimu. Živi i deluje u Milanu, prepoznatljiva po bogatom i raznovrsnom stvaralačkom radu i umetničkoj praksi. Iskazala se u mnogim disciplinama i dokazala veštinom ovladavanja gotovo svim tradicionalnim izražajnim sredstvima. Istančana u crtežu, delikatna u grafici, suverena u klasičnoj tehnici ulja na platnu i keramici, kreativna u korišćenju novih materijala i novih načina izražavanja.
Više nego prepoznatljiv i posvećen je Karlin rad na stolicama, predmetima – skulpturama, koji je doneo veliki uspeh u sferama dizajna i uređenja enterijera, pleni pažnju, i nailazi na veliko interesovanje publike.
Madlena Zepter, veliki ljubitelj i poznavalac umetnosti, prepoznala je rad Karle Tolomeo ostvarivši sa umetnicom višegodišnju saradnju, koja se i danas nastavila.
Za kamerno pozorište, u Palati umetnosti Madlena Karla Tolomeo je predložila vizuelno rešenje, i realizovala unikatna sedišta, stolice, naslone tapacirane mebl-štofom igrajući se skulpturalnim formama, linijama, površinama, volumenom, proporcijama i ritmom.
Karlina izložba kićenih i neobično maštovitih stolica, koje plene pažnju i zrače mnogim asocijacijama i značenjima, vraćaju nas u vremena mogućih prerušavanja i mistifikacija, vremena raskošnih balova, svečanosti i igara na vodi Grand kanala u Veneciji, upriličena je upravo u Palati umetnosti Madlena. Maštovita zaigranost i sloboda formalne kombinatorike dolazi još više do izražaja u ovom novom ciklusu objekata, mobilijara, stolica, taburea, divana, rekamijea…
Bujnost motiva proizilazi iz prirode u neverovatnim rasponima flore i faune u ekspresionističkom koloritu, kojim Karla Tolomeo gradi svoju viziju.
Stolice Karle Tolomeo, izložba koja nikoga nije ostavila ravnodušnim, imaju još jednu dodirnu tačku sa Palatom umetnosti Madlena: to je bogata zbirka Muzeja stilskog nameštaja, raskošnih garnutura autentične starosti, nastalih u epohama kojima estetski pripadaju. Reč je o salonu u stilu ampir (Francuska), o otmenim ambijentima Austrije, Portugala, Dalekog Istoka, Venecije…
Otvarajući izložbu pod simboličnim nazivom „Da li bi voleo da sediš na umetničkom delu?“ Karla Tolomeo se obratila prisutnima sledećim rečima:
„Otvarajući ovu izložbu, možda bi trebalo da vam pričam o sebi, o mom umetničkom životu obeleženom kao i svi putevi preprekama i neočekivanim darovima, bez vremenske dimenzije, u kojoj je jedina merna jedinica rad. Zbog toga se možete osećati neizmerno mladim ili strašno starim, sve zavisi od toga šta ćete ostvariti, nešto „novo“, zadovoljstvo u stvaranju ili tuge u neizbežnom sukobu sa stvarnošću.
Ali moja dela govore o meni.
Danas, ovde, želim da odam počast skoro utopijskoj viziji ovih mecena, Madlene i Philipa, koji su znali kako da ostvare svoje snove i zajedno postanu ikone preduzetničke stvarnosti koja je rasla ne zaboravljajući vrednosti kulture.
Veliki pokrovitelji osvetljavaju istoriju čoveka, ali ih je jako malo i teže nestajanju u stvarnosti, koja negira korene, a profit čini jedinom svrhom.
Njihova veličina leži u tome što su proširili do danas drevni san Marije Terezije, o Evropi ujedinjenoj pisanom reči, umetnošću, muzikom da bi se suprotstavili dekadenciji i vulgarnosti koja je svakako prisutna.
U svetlu njihove velikodušnosti postavljena je i ova izložba.
To je priča započeta već davno, slučajno, i učvršćena godinama u zajedničkom osećanju, u podudarnim ciljevima, u međusobnom poštovanju…
Madlenu Zepter sam prvo upoznala kroz njene knjige kroz koje je želela da ispriča o svojoj zemlji, umetnosti, piscima i hrabrim ženama; Madlena veruje u pisanu reč, u vrednost štampanog papira koji prevazilazi vreme i prenosi u večnost. Parafrazirajući Prusta, ona je svesna da sve dok neko čuva i prelistava neku od njenih knjiga, poruka će ostati živa, dosezaće i sejati nadu za harmoniju, kulturu i jednakost. U njoj najautentičnija “Mitteleurope” – Srednja Evropa oživljava, zasnovana na osnovnim vrednostima, na korenima naše zajedničke istorije.
Mislim da nikada nisam srela jednu tako odlučnu ženu.
Naše poznanstvo je nastavljeno na sastancima, večerima u njenom pozorištu, u projektima za scenografije koje ću jednog dana kreirati za njen Madlenianum, simbol dobra i lepote protiv osrednjosti zla i rata.
Jednog dana je došla u moj studio i verujem da smo u tom trenutku posejale seme simpatije i, dozvolite, prijateljstva koje je dovelo do izbora mojih dela za novo pozorište i za izložbu.
Delile smo sednice žirija za njenu Međunarodnu nagradu za dizajn, pevale smo i igrale, pre svega sanjale, i kako pesnik kaže: ,,Pazite, snovi se ponekad i ostvare”.
Ova izložba je ostvarenje jednog sna…“