U četvrtak, 30. maja 2024. u Palati umetnosti Madlena, u prisustvu vekog broja zvanica, održana je promocija monografije o liku i delu istaknutog scenografa Geroslava Zarića – “Čarobnjak scene”, koju je napisao Živadin Mitrović.
U uvodnom delu, publici se obratila moderatorka i urednica knjige, gospođa Gordana Milosavljević-Stojanović, koja je na početku pomenula prvo autora monografije, nedavno preminulog istoričara umetnosti i prominentnog novinara Živadina Mitrovića.
U knjizi, kako je navela, vidi se Mitrovićevo celokupno obrazovanje i interesovanje. Živadin se ceo život bavio novinarstvom, ali i likovnom kritikom, tako da je monagrafija sama po sebi bila kruna njegovog stvaralaštva, pre svega kao istraživačkog novinara, jer je uspeo da sazna neke sasvim nepoznate detalje koji su datirali još iz vremena Zarićevog detinjstva.
Delove zanimljivih događaja iz perioda njegovog odrastanja i mladosti, a koji su slikovito zabeleženi u knjizi, čitao je glumac Miodrag Krivokapić. Tokom svojih studija Zarić se bavio i slikarstvom, a kao mladi umetnik na završnoj godini studija Primenjenih umetnosti odseka Scenografija, Zarić sa svojom generacijom organizuje umetnički poktret kako bi brže i lakše mogli da iskažu novi polet i senzibilitet koju je vodila njihova mladalačka energija. Prvu profesionalnu saradnju ostvaruje sa rediteljom Egonom Savinom na predstavi “Lov na Divlje patke” u pozorištu Atelje 212, 1980. godine kada je i započeo briljantnu karijeru širom tadašnje Jugoslavije. Sa Egonom Savinom realizovao je čak 24 predstave, dodajemo još i višestruku uspešnu saradnju sa Vidom Ognjenović, Jovicom Pavićem, Nebojšom Bradićem, Milanom Karadžićem, Kokanom Mladenovićem, Nikitom Milivojevićem i Sinišom Kovačevićem… Osim dramskih prestava, njegove scenografije primećene su u baletima koreografa Krunoslava Simića.
Scenografska rešenja Geroslava Zarića krasi likovnost i balans između realnog i teatralnog, a to postignuće zajedno čini glavne osobine njegovog stila. Obdarenost za slikarstvo je značajan činilac u njegovim radovima, a njegova slike podsećaju na scenografski opus i obrnuto. Slikao je često portrete i prirodu u akvarelu.
U razgovoru je učestvovala i rediteljka Vida Ognjenović, pomenuvši svoju prvu saradnju sa Geroslavom. Naglasila je da ona nije htela da bude ta, koja određuje kako scenografija treba da izgleda, već je njihovu saradnju započela pitanjem šta on misli posle pročitanog teksta, kakva bi trebalo da bude inscenacija? On svojim scenskim radom, zapravo, scenografski potkrepljuje svoje stanovište da je scenografija daleko važniji čin od pukog ukrasa scene i prijatne komunikacie. Scenografija je aktivan činilac i treba da bude u potpunom saglasju sa ostalim elementima predstave. Scenografija treba da dejstvuje i utiče na događaje u scenskom prostoru. U svojim projektima, kako kaže gospođa Ognjenović, često je ispitivao, sumnjao, analizrao, proveravao mogućnosti, ne libeći se da istraži nova neobična i do tada neprimenjiva rešenja. Nikada nije ponavljao svoje ideje, ni kad je više puta radio isti komad, niti kada je sarađivao sa istim rediteljima.
Reditelj Božidar Boba Đurović ukazao je na značaj ovakve monografije, uz primedbu da nam ovakva vrsta građe nedostaje u kulturnom i javnom životu, te da nam mnogi veliki pozorišni umetnici ostaju neupamćeni, uprkos svojim zaslugama. Što se tiče rediteljsko-scenografske saradnje koju je imao sa Zarićem, Đurović napominje da je mnogo naučio od njega tokom njihovih zajedničkih projekata.
Dramski pisac Nebojša Romčević se osvrnuo na besprekoran karakter ovog jedinstvenog scenografa, kao i na njegovo razumevanje dobre ideje u tekstu i predstavi, ideju koju kroz ikonički element podiže na viši nivo, sa neverovatnom lakoćom kreativnog stvaranja.
Na samom kraju izlaganja, gospođa Milosavljević-Stojanović se zahvallila gostima govornicima i svim ostalim znatiželjnim slušaocima, uz predlog da se razgovor nastavi dalje u neformalnom obliku, u okviru koktela koji je upriličen nakon završetka promocije.
