Mozaik kulture 2025. – 2. decembar 2025.
KNJIŽEVNO VEČE POSVEĆENO LJUBOMIRU SIMOVIĆU
PREDSTAVLJANJE INSTALACIJE „DRVO ŽIVOTA“ KARLE TOLOMEO
Šesti, završni dan manifestacije Mozaik kulture 2025. bio je posvećen književnosti i sećanju na jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca – Ljubomira Simovića, koji bi upravo na taj dan napunio 90 godina. Iako je prvobitno planirano da Simović lično učestvuje u programu, veče je održano bez njega, ali u snažnom prisustvu njegove reči, njegove poetike i njegovog moralnog horizonta. U uvodnom obraćanju istaknuto je da je ovo veče zamišljeno kao susret sa Simovićem, a pretvorilo se u susret sa njegovim delom – delom koje ostaje, koje traje i koje nas i dalje obavezuje.
O Simoviću su govorili: Jasmina Vrbavac, književni kritičar, Gojko Božović, pisac i izdavač, prof. dr Ivan Medenica, teatrolog i pozorišni kritičar, i prof. dr Aleksandar Jerkov, teoretičar i istoričar srpske književnosti. Svako od njih osvetlio je jedan deo Simovićevog složenog opusa, ali se kroz sva izlaganja provlačila ista misao – da je Simović bio pisac retke doslednosti, retke moralne vertikale i retke umetničke širine, stvaralac koji je uspeo da spoji poeziju i dramu, tradiciju i savremenost, konkretno i univerzalno.
Jasmina Vrbavac govorila je o Simovićevom dramskom stvaralaštvu, ukazujući na njegovu duboku povezanost sa tradicijom, mitom i etičkim principima. Istakla je da su motivi žrtve i žrtvovanja, prisutni u svim njegovim dramama, kod Simovića uvek bili povezani sa visokoetičkim postulatima i metafizičkom dimenzijom koja prevazilazi istorijski okvir. Njegove drame – Hasanaginica, Putujuće pozorište Šopalović, Čudo u Šarganu i Kosovski boj – nose snažan poetski naboj, ali ostaju duboko ukorenjene u savremenosti, u onome što je goruće, bolno i prisutno. Vrbavac je naglasila da je Simović bio stvaralac koji je živeo svoju književnost: moralni principi koji prožimaju njegova dela bili su i principi njegovog života.
Gojko Božović govorio je o Simoviću kao o pesniku izuzetnog raspona, čije se stvaralaštvo kreće od pejzaža zapadne Srbije do simboličkih vidika Beograda i evropskih prostora. Podsetio je na to da je Simović bio pesnik koji je verovao u istinitost poezije – u njenu sposobnost da bude svedočanstvo, opomena i uteha. Govorio je o njegovoj potrebi da univerzalno traži u neposrednom, u onome što je čulno proverljivo, u prizorima svakodnevice koji u njegovoj poeziji postaju mesta epifanije. Istakao je i Simovićevu ulogu hroničara vremena, autora koji je u svojim esejima, zapisima i intervjuima ostavio dragocenu sliku društvenih i kulturnih previranja poslednjih decenija.
Prof. dr Ivan Medenica osvrnuo se na Simovića kao na dramskog pisca čije su drame, iako malobrojne, među najznačajnijim delima savremene srpske dramaturgije. Posebno je govorio o Putujućem pozorištu Šopalović, drami koja otvara pitanje uloge umetnosti u vremenima nasilja, straha i društvenih lomova. Istakao je da Simović ne nudi jednostavne odgovore, ali pokazuje da pozorište – čak i pod „senkom vešala“ – može biti prostor ritualnog isceljenja zajednice. Govorio je o likovima Sofije Subotić i Filipa Trnavca, čije sudbine u drami postaju metafora za žrtvu, iskupljenje i moralnu odgovornost umetnosti, i povezao Simovićevu poetiku sa savremenim trenutkom, ukazujući na to da se pitanja koja je Simović postavljao i danas nalaze pred nama.
Prof. dr Aleksandar Jerkov govorio je o Simoviću kao o piscu koji je istinu smatrao temeljnim svojstvom književnosti. Istakao je njegovu preciznost, posvećenost svakoj reči i sposobnost da spoji domaću tradiciju sa evropskim nasleđem, kao i njegovu hrabrost da govori o temama koje su često bile neprijatne, ali neophodne. Govorio je o paradoksu Simovićeve književnosti – da će, iako pre svega pesnik, možda najduže trajati upravo na pozorišnoj sceni, jer je njegova reč toliko snažna i toliko „živa“ da traži glas, dah i prisustvo. Podsetio je i na Simovićevu prozu, eseje i intervjue, u kojima je ostavio duboke tragove promišljanja o kulturi, identitetu, Evropi i odgovornosti pisca.
Kroz sva izlaganja provlačila se zajednička nit: Ljubomir Simović bio je stvaralac koji je umeo da iz svakodnevnog izvuče univerzalno, iz lokalnog opšte, iz bola smisao, iz istorije opomenu, a iz jezika – istinu. Govornici su se složili da je njegova književnost jedna od retkih koja istovremeno pripada i tradiciji i modernosti, i Srbiji i Evropi, i književnosti i pozorištu, i prošlosti i budućnosti. U njihovim rečima prepoznavala se slika pisca koji je umeo da spoji ono što je naizgled nespojivo: duboku ukorenjenost u narodnom predanju sa otvorenošću prema savremenim dilemama, poetsku nežnost sa moralnom strogošću, intimnu liriku sa širokim istorijskim vidicima.
Ono što je sve govornike povezalo jeste uverenje da je Simović bio pisac koji je živeo svoju književnost.
Njegova reč nije bila ukras, nego način mišljenja.
Njegova poezija nije bila beg, nego suočavanje.
Njegove drame nisu bile samo pozorišni tekstovi, nego moralni i metafizički prostori u kojima se preispituje zajednica.
Njegovi eseji nisu bili komentari, nego svedočanstva o vremenu i čoveku.
Zato je ovo veče, iako posvećeno sećanju, bilo ispunjeno osećanjem živosti – živosti njegove reči, njegovih slika, njegovih misli i njegovog moralnog horizonta, koji su i dalje prisutni kao merilo, kao podsticaj i kao tihi, ali postojani poziv na odgovornost.
Atmosfera u sali bila je istovremeno svečana i topla, prožeta osećanjem da se govori o piscu koji je bio blizak mnogima, ali i o delu koje prevazilazi lične okvire i postaje deo zajedničkog kulturnog pamćenja. U trenucima kada su govornici prizivali njegove stihove, njegove dramske likove, njegove eseje i njegove misli, činilo se kao da je Simović prisutan – ne fizički, već kroz snagu jezika koji je ostavio za sobom, kroz jasnoću svojih uvida i kroz retku doslednost koja je obeležila njegov život i rad.
Veče je zaokruženo interpretacijom Tihomira Stanića, koji je govorio „Baladu o Stojkovićima“, „Pesmu o nošenju odsečene glave Dušana Radovića Kondora…“ i odlomak iz Hasanaginice. Njegova izvedba unela je u prostor emotivnu punoću i podsetila prisutne na snagu Simovićeve reči, koja i danas odzvanja jednako snažno – možda čak snažnije nego ikada. U Stanićevom glasu, u ritmu i dahu izgovorenih stihova, publika je mogla da oseti ono što je više puta tokom večeri pomenuto: da pesnici ne odlaze dok god postoje oni koji ih čitaju, pamte i izgovaraju. Simovićeva poezija, njegova drama i njegova misao ostaju žive upravo u takvim trenucima – u zajedničkom slušanju, u prepoznavanju, u tišini koja nastupi posle izgovorene reči.
Nakon književne večeri posvećene Ljubomiru Simoviću, program se prirodno i gotovo ritualno preliva u drugi umetnički prostor – predstavljanje instalacije „Drvo života“ italijanske umetnice Karle Tolomeo, čiji radovi već decenijama pripadaju jedinstvenom, prepoznatljivom univerzumu magičnog realizma. Time je završni dan manifestacije Mozaik kulture 2025. dobio svoju drugu, vizuelnu dimenziju, otvarajući pred publikom svet u kojem se fantazija, mit, sećanje i umetnička intuicija prepliću u oblike koji prevazilaze svakodnevno iskustvo.
Karla Tolomeo, umetnica snažnog imaginativnog zamaha, predstavila je svoje delo kroz lični, poetski tekst koji je publiku uveo u samu srž njenog stvaralačkog procesa. Govorila je o niti koja povezuje njen život, njenu osetljivost i njenu kreativnu fantaziju, niti koja se, kako kaže, spontano isprepletala sa fantazijama drugih umetnika, epoha i kultura. U njenom obraćanju osećala se duboka svest o tome da umetnost ne nastaje iz praznine, već iz dijaloga sa onima koji su došli pre nas: sa Đotom i Mazačom, sa Homerom i Janosom Ricom, sa Hokusaijem, sa skulpturama naroda Ibo, sa Prustom, Vasarelijem, Gaudijem, sa Borhesom, koji je, kako kaže, „dao oblik njenim fantazijama“.
U njenom stvaralaštvu transformacija je osnovni čin – čin kojim se postojeće preobražava u novo, kojim se svakodnevni predmeti oslobađaju svoje funkcionalnosti i postaju nosioci simboličkog, metafizičkog i fantastičnog. Tolomeo govori o svojim rukama kao o instrumentu koji zna pre nje same, o rukama koje osećaju pre nego što misao stigne da se formuliše. U tom odnosu između intuicije i materije nastaju njene čuvene skulpturalne stolice – hibridne forme koje spajaju životinjske figure, mitološke motive, fragmente istorije umetnosti i elemente svakodnevnog nameštaja.
Njene stolice nisu predmeti, već bića. One su, kako sama kaže, rezultat dugogodišnje potrage za načinom da se transformiše ono što postoji, da se preokrene očiglednost, da se predmetima koji su završili svoj ciklus udahne nova, fantastična večnost. U njima se prepoznaje ritam Hokusaija, boja karpača, beskonačnost Vasarelija, kompozicija Gaudija, ali i Borhesova zoologija fantastičnih stvorenja, koja je Karli Tolomeo otvorila vrata u sopstveni bestijarijum.
Predstavljanje instalacije „Drvo života“ bilo je više od umetničkog programa – bilo je to otvaranje jednog paralelnog sveta, sveta u kojem se stvarnost i fantazija ne suprotstavljaju, već dopunjuju. Publika je imala priliku da vidi kako se umetnički izraz može roditi iz duboke unutrašnje potrebe da se preobrazi ono što je zadato, da se svakodnevno uzdigne u simboličko, da se predmetima vrati dostojanstvo i da se fantaziji da oblik.
U kontekstu večeri posvećene Ljubomiru Simoviću, Tolomeina instalacija „Drvo života“ delovala je kao prirodan nastavak razgovora o umetnosti koja prevazilazi granice žanra, vremena i prostora. Kao što je Simović iz svakodnevnog izvlačio univerzalno, tako i Tolomeo iz predmeta izvlači fantastično; kao što je Simović verovao u istinu jezika, tako Tolomeo veruje u istinu oblika; kao što je Simović stvarao svetove koji ostaju živi u reči, tako Tolomeo stvara svetove koji ostaju živi u materiji.
Završni dan Mozaika kulture 2025. time je dobio svoju punu formu – spoj književnosti i vizuelne umetnosti, tradicije i savremenosti, racionalnog i intuitivnog, stvarnog i magijskog. Publika je iz prostora otišla sa osećanjem da je prisustvovala večeri u kojoj su se dva velika umetnička univerzuma – Simovićev i Tolomein – dotakla u jednoj tački: u veri da umetnost postoji da bi nas preobrazila, probudila i podsetila na ono što je u nama najdublje i najistinitije.
