У предивном амбиједнту Палате уметности „Мадлена“ , где све одише лепотом, приредиле су концерт португлска виолончелисткиња Изабел Ваш и наша пијанисткиња Јованка Вишекруна Јанковић. Програм су насловиле „Musica femina“ и интелигентно га осмислиле да представе и географске регионе одакле су потекле (уз музику Фернанда Лопеса-Граца, Вана да Мота, Франциска де Лацерда и Василија Мокрањца) и да представе најлепше странице великана музичке историје (Баха, Брамса, Шумана, Рахмањинова) и да све то повежу у јединствену целину која одговара опуштајућој летњој јулској вечери. Гошћа из Португалије започела је концерт музиком бесмртног Јохана Себастијана Баха, почетним ставом из његове Прве свите у Ге-дуру, која је настала око 1720, потенцирајући мелодијске квалитете и техничке могућности виолончела. Наш прослављени виолиниста Јован Колунџија увек је говорио да највише воли да му дан започне са Бахом – било да га свира или слуша. И Изабел Ваш је (претпостављам) осетила исто и пожелела је да управо са највеличанственијим барокмим композитором започне концерт. Сензибилитету аутора потом се надовезала минијатура његовог земљака, Фернанда Лопеза Граца, композитора, диригента и мизиколога, кога су с правом назвали „португалски Барток“, јер је као и његов мађарски савременик у већини својих дела проткао националне фолклорне елементе. Затим се (такође солистички) представила пијанисткиња Јованка Вишекруна Јанковић, опредељујући се за Етиду у е-молу Василија Мокрањца, у којој нема фолклорних назнака, али која (као и сва његова дела) речито говори о једном сасвим личном сензибилитету аутора који је сваким тактом афирмисао искреност инспирације и искреност израза. Ова минијатура лишена је драматског патоса, који је „натопио“ његова каснија симфонијска ремекдела и пре својом филигранском конструкцијом по истоветном трептају душе подсећа на тзв. „харфену етиду“ Фредерика Шопена. Отуда и говорим о интелигентно сачињеном програму, јер је Јованка одабрала највећег српског клавирског представника, али се није упустила у дубоко трагичне, трансценденталне визије оностраног његових „Одјека“, него се задржала на раном студентском раду. Такође, уметнице нису интерпретирале интегрално обимну Брамсову троставачну Прву сонату у е-молу опус 38 продубљене осећајности и контемплативности (коју су незаборавно на Бемусу 2001. свирали Миша Мајски и Павел Гулилов) него само на њен почетни став у коме је племенита боја чела, блиска људском гласу. Соната је настала 1862, када је тридесетогодишњи композитор решио да се из Северне Немачке настани у Бечу; ту су га топло дочекали пријатељи, „најоштрије бечко музичко перо XIX века“ – Едуард Ханслик и Јозеф Генсбахер, изврстан виолончелиста коме је Брамс и посветио ову сонату са племенитим темама, која нема ниједан спори став, без емфазе, што јој је обезбедило надимак „Пасторална“.
Потом смо чули Adagio i Alllegro Брамсовог великог пријатеља Роберта Шумана, који је првобитно дело наменио хорни (уз могућмост да се свира и на виолончелу или виолини) и клавиру. Композоциоја је настала у Дрездену, где је композитор већ испољио знаке душевне болести, али су дела која је ту стварао носила изразито лирска обележја (какво је и ово из опуса 70) подсећајући на соло песме, и како је у овој форми уобичајено, Јованка је знала да се уметнички повуче пред пароксизмом чежње и страсти „пева“ виолончела, како би те карактеристике дошле до пуног изражаја.
Чули смо и нежну „Пасторалу“ португалског конмпозитора, поијанисте и музиколога Виана да Мота, једног од последњих ученика Франца Листа и Ханса фон Билова и духовиту „Откад се свађају каранфил и ружа“ Франциска де Лацерда, рођеног на португалским Азорским острвима, а на Лисабонском конзерваторијуму је најпре студирао, а затим и предавао; године 1895. отишао је у Париз и у „престоници културе“ упознао Венсана д’Ендија, Ерика Сатија, Ромена Ролана, Мануела де Фаљу…
Уметнице нису одолеле ни стваралаштву бразилског композитора Еитора Виле-Лобоса, управо како и он сȃм није могао да одоли делима највећег барокног композитора; написао је девет свита „Bahianas Brasileiras“за различите саставе, а ми смо у извођењу Изабеле и Јованке чуле Пету свиту, у којој су уједињени барокни елементи са карактеристичним јарким бојама латиноамеричког музичког фолклора.
Званични део програма завршиле су „Вокализом“ Сергеја Рахмањинова из 1915. године, у којој се распевана тема ланчано развија у низу сегмената који је варирају, стварајући утисак непрекинутог тока у једном једином даху чему је (разуме се, на свој начин) тежио и Рихард Вагнер успостављајући такозване бесконачне мелодије.
И најзад, како је говорио славни пијаниста Артур Рубинштајн, „какав је то концерт без биса?“ – уметнице су своје представљање заокружиле Шубертовим поетским ремекделом „Аве Маријом“, која се ослања на један од прелудијума Јохана Себастијана Баха!
Гордана Крајачић
